Svaki oproštaj nas mijenja na bolje

Praštanjem čistimo emocionalne “toksine”, vraćamo sebi mir, a zdravstveno jačamo imunitet. Za oproštaj je potrebno da prihvatimo da ćemo se nečeg odreći, da će nešto morati da umre i da će boljeti.

Praznici su vrijeme praštanja. Ako nam je ova misao na umu i pritom krenemo tragom drevne indijske poslovice da je griješiti ljudski, opraštati božanski, ne čini li se izazovnim da manje griješimo, a više praštamo?

I da se bar tim činom približimo božanskom biću. Da li smo, međutim, svi kadri da drugome oprostimo povredu, uvredu, izdaju? Ako i uspijemo da prihvatimo nečije izvinjenje, koliko nas taj proces mijenja?

Gubimo li nešto, a šta dobijamo zauzvrat? Evolucione teorije, na koje se poziva klinički psiholog i konstruktivistički psihoterapeut Leonora Pavlica, kažu da kao što nas je priroda snabdjela sposobnošću za osvetom i borbom, tako nam je podarila i kapacitet da opraštamo.

Iako je dokazano da postoje razlike u individualnoj sklonosti ljudi da praštaju, sagovornica “Života plus” napominje da je to proces koji može da se nauči i razvija. A zbog čega je poželjno da ga savladamo?

Istraživanja pokazuju da je prolongirana ljutnja toksična po naše psihofizičko funkcionisanje, i da niko ne želi da bude okružen hronično besnim, ogorčenim i kivnim ljudima, što znači da je u našem interesu da oprostimo – kaže Pavlica.

– Na psihološkom planu, veća sposobnost opraštanja povezana je sa boljim zdravstvenim navikama i manjim oblikom ispoljavanja depresije, anksioznosti i bijesa. Na fiziološkom planu, ona harmonizuje nivo leukocita u krvi, što govori o većoj otpornosti organizma.

Neka istraživanja pokazuju da je teže oprostiti izdaju prijatelja nego partnera, jer se za njega lakše pronađu opravdanja. Sagovornica navodi da kao što postoje individualne razlike u sposobnosti praštanja, tako je i pravljenje ove gradacije subjektivna stvar. Neko će lakše oprostiti bliskim ljudima, jer za njih ima veću toleranciju i daje im veći “kredit”, dok će neko drugi to doživjeti kao veću izdaju. Osim razlike po tipu počinioca, važnu ulogu u ovom procesu igra i težina samog dela.

Odlika velikih

Opraštanje nije kategorija “sve ili ništa” – ili smo oprostili ili nismo. To je proces sa svojim nivoima. Sagovornica kaže da na skali opraštanja od nula do deset, možda nikada nećemo moći da dostignemo maksimum, ali je naš razvojni zadatak da nastojimo da se približimo i pomjeramo sa šest na sedam, i tako redom.

U svrhe opraštanja psiholozi često koriste tehniku “pisanja pisama”, koja pomaže da se postepeno oslobodimo negativnih osjećanja i dovedemo sebe u stanje psihološkog mira.

– Napisana pisma, naravno, ne treba da se pošalju “počiniocu”, jer svrha nije da on iz toga nauči o svojim greškama i promijeni se. Akcenat je na samom aktu pisanja, tokom kojeg “žrtva” prepoznaje i biva u kontaktu sa onim što je boli.

Krajnji cilj je da definišemo sopstveni bol, a ne da pustimo da on definiše nas, jer ćemo jedino tako biti sposobni da nastavimo, umjesto da budemo žrtve svoje biografije – tvrdi Pavlica.

Mahatma Gandi je govorio da slabi ne mogu da opraštaju, jer je oprost odlika velikih. Ali, nerijetko se baš ljudima koji praštaju prebacuje da su slabići, jer dozvoljavaju drugima da ih gaze. I istraživanja i iskustvo sugerišu da je glavna prepreka da se suočimo sa opraštanjem to što mislimo da ćemo biti viđeni kao slabi, jer smo prešli preko nečijeg nedjela.

– Ostati ljut i ogorčen je prilično lakše, pošto se vremenom prilagodimo i naviknemo na osjećanje ljutnje, ali je mnogo više truda potrebno uložiti u opraštanje. Zato je svako izjednačavanje opraštanja sa slabošću zapravo pogrešno. Snaga pojedinca leži u sposobnosti za oprost – kaže klinički psiholog.

Hostilnost, suprotnost opraštanja

Uvreženo je mišljenje da je za oproštaj potrebno da prihvatimo da ćemo se nečeg odreći, da će nešto morati da umre i da će boljeti, jer je samo to kompletan proces. Sagovornica objašnjava da je opraštanje svjesna i namjerna odluka da se otpuste osjećanja ozlojeđenosti i bijesa.

– Činjnica da smo oprostili ne znači da je to što se desilo u redu, niti da treba da saosjećamo sa onim ko nas je povrijedio. Kompletan proces opraštanja podrazumijeva da smo izabrali da prihvatimo ono što se desilo onako kako se desilo, a ne kako je moglo ili trebalo.

I da nema nazad. Ljudi imaju problem da prihvate odigrani scenario, upravo zato što je suviše bolan. Dokle god mislimo da su stvari mogle da budu drugačije ili da onaj ko nas je povrijedio zaslužuje kaznu, nismo na pragu praštanja, jer ono uvijek implicira prihvatanje – kaže psiholog.

Prihvatanje, ipak, ne znači i mirenje sa sudbinom, jer da bi nastavili da živimo kako treba moramo da registrujemo svoja bolna iskustva i nosimo se sa njima.

– Suprotnost opraštanju je hostilnost – agresivno nastojanje da promijenimo nepromjenljivo. Hostilni ljudi su slijepi za očigledne dokaze, negiraju da se nešto što ih ugrožava desilo i nastoje da na sve moguće načine “iskrive” realnost. Dio njihovog repertoara je i osvetoljubivost, jer misle da će osvetom promijeniti tok događaja. Ovo je zapravo regresija, nemogućnost da se nastavi dalje. Nasuprot tome, opraštanje je čin aktivne borbe za sopstvenu dobrobit. Zato smatram da nas oproštaj uvijek promijeni. I uvijek je to na bolje – zaključuje sagovornica.

NE ZABORAVLjAJ, ALI NE BUDI ZLOPAMTILO

Kada kažemo “Praštam, ali ne zaboravljam”, čini se da time pomažemo sebi da se oslobodimo negativnih osjećanja, ali da drugu stranu stavljamo “na led”, jer joj nismo stvarno oprostili. Sagovornica objašnjava da proces opraštanja i zaboravljanja ne idu ruku pod ruku.

– Ljudi koji su pretrpjeli najstrašnija zlostavljanja, zanemarivanja i druge oblike nasilja ne zaboravljaju svoje traume, niti treba da ih zaborave. Njihov zadatak je da nauče da oproste, iako svega mogu da se sjećaju do tančina. Kada bi zaboravljali, ne bi učili iz sopstvenog iskustva, ali to ne treba miješati sa pojmom zlopamtila, jer upravo opraštanje “čisti” od loših emocija – kaže klinički psiholog.

ŠTA SE NE PRAŠTA?

Svako pravilo ima izuzetak, pa tako postoje slučajevi kada je praštanje kontraproduktivno. – To je, na primjer, seksualno zlostavljanje, kada se žrtva često osjeća osnaženom upravo kada joj damo dozvolu da ne oprosti. Umjesto da je forsiramo na praštanje, jer to vodi razvoju negativnih emocija prema sebi, pametnije je dozvoliti joj da se osjeća ljuto, bijesno i povrijeđeno. Kada prihvati da su ova osjećanja u redu, otpustiće ih i loše emocije će vremenom biti sve slabije – objašnjava Palica.

(Večernje novosti)