Vlašić. Hiljadu i po metara nadmorske visine. Milorad odrađuje svoju dnevnu turu šetnje od nekoliko kilometara. Kaže da ga je izliječilo kretanje i čist planinski vazduh Donjih Korićana.
Poslije ugrađena tri bajpasa – odlučio je da se iz Banjaluke sa porodicom preseli na planinu. I nije se pokajao.
“Više nemamo nego što imamo. Uglavnom, nije lako ali je je daleko bolje nego što je u gradu. Meni je daleko bolje. Ja se bolje osjećam. Nabavio sam stoku, živim od poljoprivrede – ja, žena i sin”, rekao je Milorad Slavnić iz Donjih Korićana kod Kneževa.
Radio je u Čajavecu, kasnije u Oružanim snagama. Prodavao je na pijaci, držao kafanu ali, kaže, više ništa ne bi mijenjao sa životom na selu. Stan u Banjaluci je ostavio rodbini na čuvanje.
Milorad je, ipak, izuzetak. Ljudi iz Donjih Korićana uglavnom bježe u grad. U selu trenutno živi 80 ljudi od čega su samo dva učenika.
Problem je što u selu ima jedino škola sa četiri razreda pa djeca sa roditeljima napuštaju ognjišta i odlaze u Kneževo udaljeno trideset kilometara. Problem je što odlaze i stariji – a mi smo dokaz da i ovdje ima života, ubacuje se u razgovor Miloradova supruga Borka. Zimi im je najteže ali, kaže, nek’je samo živa glava.
“Naloži, položi. Izviro kako piri. Hehehe… Super nam je zimi. Zimi nam je odlično, pripremimo zimnice, pripremimo stoci hrane, raskidamo snijeg do štale, unesemo drva, naložimo vatru i izmišljamo šta ćemo pojesti i popiti i to je to. Hehe”, rekla je Borka Slavnić, Miloradova supruga.
Traže jedino da imaju prevoz do grada, makar jednom ili dva puta sedmično. I da ih povremeno posjeti ljekar.
(ATV)
