Uživala sam u Banjaluci i iskusila sam mnogo kulture ovdje.
Obilazila sam restorane, manastire, probala sam trapist sir, odličan je. Bio mi je fantastičan dan kada sam posjetila Dom za djecu ”Rada Vranješević”, gdje smo ručali.
Bio je to divan i ispunjen vikend. Probala sam i rakiju, dobra je, ali ne bih je mogla stalno piti, rekla je Kristin Ha, poznata kuvarica iz SAD, pobjednica velikog kulinarskog TV spektakla “Master Chef” i autor knjige “Recepti iz moje domaće kuhinje”.
Ova poznata kuvarica je prvi slijepi pobjednik emisije “Master Chef”, u kojoj je jedan od članova žirija nemilosrdni Gordon Remzi. Talentovana Amerikanka vijetnamskog porijekla je iznenadila globalnu javnost svojim umijećem u kuvanju, a za sebe kaže da obožava da kuva i stvara nešto što može da podijeli sa svim dragim ljudima. Kristin Ha je u Banjaluku došla u sklopu svoje balkanske turneje, tokom koje je posjetila veće gradove regiona, a njena posjeta je organizovana u sklopu projekta Amdasade SAD “State Department Culinary Diplomacy”.
U razgovoru za “Nezavisne” Kristin Ha govori o svojoj ljubavi prema kuvanju, posjeti Banjaluci i svom iskustvu na takmičenju “Master Chef”.
Kako se rodila Vaša ljubav prema kuvanju?
-Počela sam kuvati još na koledžu. U početku je to bilo jer mi je nedostajala mamina kuhinja. Ona je nažalost umrla kada sam ja bila jako mlada i pokušala sam na taj način da nadoknadim to što je više nema u mojoj blizini. Ona me nažalost nije naučila da kuvam, pa sam to uzimala zdravo za gotovo. Na početku sam kuvala jako loša jela, a kako sam postajala bolja počela sam da kuvam za prijatelje i cimere i oni su uživali u mojim jelima. Za mene je to bilo divno jer sam mogla da stvorim nešto i podijelim to sa drugim ljudima.
Vi niste rođeni slijepi. Da li je to jedan od razloga zbog kojih se dobro snalazite u kuhinji bez obzira na to što ne vidite?
-Teško mi je da odgovorim na to jer nisam rođena slijepa, ali mislim da mi pomaže da prezentujem jelo, jer imam memoriju boja i znam kako boje izgledaju. Još vizuelizujem jela koja imam u memoriji i kada stvaram obrok zamišljam ga u svojoj glavi.
Da li u svojoj kuhinji kod kuće koristite neke posebne alate ili uređaje koji Vam pomažu u radu?
-U svojoj kuhinji koristim razne alate. Najosnovniji alat su stikeri koji se nalaze na namirnicama i uređajima, tako da mogu prepoznati dodirom čime se služim. Takođe koristim tehnologiju, kao što je pričajući termometar, koji mogu staviti u rernu. Konektovan je blututom s mojim telefonom, tako da će mi moj telefon reći koja je temperatura u rerni. Koristim i aplikaciju Amazon Eko, koja je personalni asistent. Moja aplikacija se zove Aleksis i razgovaram s njom tako što joj dajem naređenja koliko da podesi temperaturu ili na koliko da upali tajmer. Čak i moj muž koji nije slijepa osoba koristi ovaj uređaj.
Možemo se složiti da se Vaš život promijenio nakon učešća u emisiji “Master Chef”. Šta je to što se najviše promijenilo?
-Da, mislim da prije toga nisam znala kako će moj život teći. Iznenada, nakon pobjede sam dobila novac od nagrade i napisala sam knjigu o kuvanju. Ipak nisam očekivala da će se cijeli moj svijet ovako promijeniti. Postala sam poznata širom planete. Najveća promjena u mom životu je da sada putujem mnogo i radim programe preko Ambasade SAD. Upoznajem različite druge kulture i ja učim njih o američkoj kulturi. Osjećam da je to najveća promjena i blagoslov koji je nastao iz te emisije.
Koja je najbolja, a koja najgora uspomena iz TV emisije “Master Chef”?
-Najbolja uspomena, osim pobjede, je činjenica da je sve konačno gotovo jer je bilo jako stresno i puno pritiska. Mislim da je cijelo finale bila jedna posveta mojoj majci. Ja sam odrasla u vijetanamskoj porodici i spremala sam jednostavna vijetnamska jela, jela koja nisu spektakularna. Sve što sam kuvala u finalu je posveta mojoj majci, to su skromna i jeftina jela s malo sastojaka, ali to je moja majka kuvala i do nekoliko puta mjesečno.
Upravo njeno jelo sam spremila u finalu i bila sam ponosna što sam mogla da podijelim sa svijetom hranu na kojoj sam odrasla i koja nikada nije smatrana spektakularnom. Što se tiče najgoreg momenta, mogu reći da ih je bilo mnogo i mislim da je za mene najveći izazov bio suši izazov, gdje sam partner s nekim drugim.
U tom zadatku jedna osoba kuva i čim se tajmer oglasi tu osobu zamjenjuje njen partner. Meni je bilo teško jer sam stajala sa strane i nisam mogla da znam šta moj partner radi, a kada bih nastavila bilo je jako stresno, nisam znala šta je radila i gdje je stala i gdje je šta ostavila. Takođe, ono što je bilo jako teško je ono što se dešava van samog snimanja. Ljudi ne znaju kako produkcija izgleda.
Mi smo snimali svaki dan u prosijeku i do 16 časova u komadu i imali smo uskraćenu komunikaciju s porodicom. Nisam pričala s porodicom i prijateljima tokom cijele sedmice. Živjeli smo u hotelima, imali smo pravo na jedan telefonski poziv u tri sedmice i to je sve nadgledano. Pravila emisije su bila surova i produkcija nije željela da nešto izađe u javnost.
Gordon Remzi je bio jedan od članova žirija, možete li nam opisati iskustvo s njim?
-On je privatno isti onakav kakav je i ispred kamere, uvijek je iskren i jako smiješan, ali i opasan i očekuje da takav i takmičar bude. On je shvatio da smo mi amateri u kuhinji, tako da nam je bio mentor. U drugim emisijama radi s profesionalnim kuvarima pa je prema njima mnogo stroži. Ukratko, ako ne poslušaš njegov savjet, vjeruj mi, zažalićeš.
Nakon pobjede objavili ste knjigu. Recite nam nešto o njoj.
-Knjiga se zove “Recepti iz moje domaće kuhinje”. To su recepti za sve vrste kuvara – i početnike i napredne, recepti koji meni mnogo znače. Riječ je o američkim i azijskim jelima na kojima sam odrasla. To je hrana nostalgije, koja ima sentimentalnu vrijednost. Shvatam da ljudi nemaju mnogo vremena za kuvanje pa sam u toj knjizi predstavila jednostavne recepte.
Rekli ste da shvatate da ljudi danas nemaju mnogo vremena da kuvaju. Na koji način možemo natjerati sami sebe da spremamo više hranu i da ne baziramo našu ishranu na restorane brze hrane?
-Važno je kuvati svoju hranu jer jedino tako možemo kontrolisati šta unosimo u svoj organizam. Razumljivo je da u današnje vrijeme nemamo vremena za to. Uvijek slušam o tim knjigama recepata koje moji prijatelji kupuju i onda kažu da nemaju vremena da kuvaju i da nema baš svako luksuz da provodi i po pet sati u kuhinji. Zato mnogi moji prijatelji kuvaju po mojim receptima jer su to sve jednostavna jela.
Da li je onda moguće kuvati za sebe i imati vremena za život u današnjem modernom društvu?
-Moram da vam kažem da ni ja lično ne kuvam svaki dan. Muž i ja smo mnogo zauzeti ljudi, tako da napravim u jednom danu nekoliko jela, zdravih i jednostavnih, i imamo ih za nekoliko obroka. Razumijem da je teško kuvati svaki dan, ali postoje alati kao što je ekspres-lonac i mnogi drugi, naravno imamo i zamrzivač, tako da se možemo poslužiti raznim uređajima koji nam olakšavaju život.
Putovali ste širom planete. Šta Vam se najviše svidjelo i šta Vas je najviše iznenadilo?
-Uvijek me iznenade nova jela o kojima učim. Ovo mi je bio prvi dolazak na Balkan. Ovdje sam učila o ćevapima, bureku i rakiji. Prvi put sam u Sarajevu prisustvovala iftaru i to nikada nisam iskusila tako da mi je bilo jako interesantno. Svako mjesto ima nova iznenađenja koja se mogu otkriti. Vaša domaća jela su jednostavna i spektakularna. Vi pravite odlično ćevape. Mi smo se zaljubili u kajmak. Kada se vratim kući pokušaću napraviti kajmak. Hljeb vam je odličan, jedan od najboljih koje sam probala, vidi se da ste kultura koja voli hljeb. Volim ovakvu hranu kakvu vi spremate i posebno mi je drago što sam probala hranu na kojoj su ljudi ovdje odrastali.
Napuštate Banjaluku, šta će Vam biti najbolja uspomena iz ovog grada?
-Iskreno, to je odlazak u Dom “Rada Vranješević” i upoznavanje djece. Volim upoznati omladinu jer oni imaju najbolja pitanja. Jako su znatiželjni i veoma sam uživala u tome. Tu je i posjeta samostanu Marija Zvijezda. Posjetila sam sve dijelove tog manastira i učila o istoriji. Naravno, probali smo sir koji se tamo proizvodi i jako je dobar. Taj sir ima savršenu teksturu i mislim da bih ga mogla jesti svaki dan. Čak sam i spremila da ponesem kući dva koluta i pokušala sam da dobijem recept, ali nisu mi dali.
Prošli ste mnoge zemlje svijeta, koja je po Vašem mišljenju najbolja zemlja za slijepu osobu?
-Koreja je poželjna zemlja za slijepe osobe. Javni prevoz, trake koje se mogu osjetiti štapom, a ako putujete podzemnom željeznicom dovoljno je da vas neko odvede prvi put i znaćete kako da se vratite. Japan je takođe takav. Mislim da su to uglavnom napredne zemlje Azije i nekoliko evropskih zemalja. Moram vam reći da ja na to uvijek obraćam pažnju jer volim da putujem i to mi mnogo znači kao slijepoj osobi, jer moram da znam koliko je jednostavno preći cestu i kakav je javni prevoz te da li postoje markeri na zemlji. Takve stvari su mi jako bitne.
U jednom od intervjua ste istakli da želite da otvorite školu kuvanja za lica s invaliditetom. Da li taj plan još postoji?
-To je moj dugoročni plan, ali nisam mu se još potpuno posvetila. Trenutno radim na drugoj knjizi, kojom ću pokušati naučiti ljude da kuvaju po intuiciji, a ne samo da prate recepte. Tako je meni bilo na početku, ako piše u knjizi “peci na 200 stepeni sat vremena”, iako bih bila svjesna da jelo gori ja bih ga ostavila jer imam još 20 minuta. To želim da promijenim da ljudi pokušaju da kuvaju po osjećaju.
