Jedan od najvećih srpskih glumaca, producenata i reditelja srednje generacije, Dragan Bjelogrlić govorio je o svojim iskustvima, trenutnom angažmanu, savjetovao mlade ljude da slobodno probaju, da rade, da se organizuju, pa makar i pogriješili, ističući da je i sam na pragu možda najveće greške u svom životu, aludirajući na seriju „Senke nad Balkanom“ čije snimanje pokušava da privede kraju, prenose beogradski mediji.
Kako sam izabrao put
– Šta je suština opredeljenja da sami kreirate svoj profesionalni prostor ili svoje stvaralaštvo ili uopšte svoj život u širem smislu? Pokušao sam da se setim ključnih stvari koje su mene opredelile da radim ovo što radim dugi niz godina. Nešto što retko govorim, jer nije toliko profesionalno značajno u kontekstu svega što sam sam uradio, ali je zanimljivo – naime, kada sam bio četvrta godina Fakulteta dramskih umetnosti na Odseku glume ja sam već igrao u Jugoslovenskom dramskom pozorištu kao stipendista.
Ali, paralelno s tim sam sa svojom generacijom napravio pozorišnu trupu koja se zvala “Pleksus Boris Piljnjak“. Mi smo uradili dve predstave – “Klasni neprijatelj”, jedan kultni komad u to vreme i “Tri sestre – 100 godina kasnije”.
I već tada sam imao jednu prelomnu situaciju. Kada smo napravili “Klasnog neprijatelja” igrali smo je na Sceni kod konja, i kada je došlo do toga da se usklađuju termini igranja predstava u pozorištima, ja sam insistirao da moja pozorišna trupa ima apsolutnu prednost u biranju termina u odnosu na Jugoslovensko dramsko pozorište. Ko se bavi glumom zna da je to velika uvreda za Jugoslovensko dramsko da je neka mala pozorišna trupa podredi sebi. I naravno da sam vrlo brzo posle toga prestao da igram u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.
I tada mi je dakle bila važnija ta moja mala trupa koja sama pravi predstavu ni iz čega, nego verovatno jedno od najboljih pozorišta gde čovek može da pravi svoju karijeru. Intuitivno sam davao još tada prednost onome što sam sa svojim prijateljima kreiram nego pravljenju glumačke karijere u institucionalnom, velikom, ozbiljnom teatru.
To se može pripisati mojoj prirodi i interesovanjima, ali ako bi trebalo da sada ja vama dam neki savet – ako želite da sami kreirate svoj profesionalni put, onda to treba da radite beskompromisno. To je skopčano sa mnogo rizika, ali ako na tom putu uspete onda su rezultati mnogo veći, osećate se mnogo zadovoljnije, slobodnije, a mislim da je želja svakog umetnika da bude slobodan i da može slobodno da se izražava, a da kompromise koji su neminovni u životu svede na minimum.
Drugi brejk
– Imao smo još jedan profesionalni brejk 1993. godine, u vreme ratova, sankcija, raspada zemlje, kada sam odlučio da formiram svoju producentsku kuću, što je tada bilo veoma retko jer su se ljudi još uvek oslanjali na državne institucije.
Promjene u poslu
– Svet se dosta promenio pod uticajem američkog kulturnog koncepta: spajanje ogoljene umetnosti i biznisa. To je 90-ih definitivno pobedilo i onda se širilo po svetu. Kad smo se mi školovali imao si strogu podelu, ili si samo glumac, ili si samo reditelj, ili si samo pisac, ili si samo producent – a pomenutim promenama te stvari su se spajale. Ako pogledate filmsku i TV produkciju, videćete da retko imate nekoga ko se bavi samo jednim poslom. Pa tako imate direktora fotografije koji su producenti i reditelji, ili pisce koji su kreatori, reditelji i izvršni producenti serija. Glumci su to sve odavno postali, reditelji su mahom u poslednjih deset godina i producenti.
Odlazak u Ameriku
– Drugi period koji smatram bitnim u svom profesionalnom sazrevanju je boravak u Americi 1993. godine kada je ovde počeo sveopšti raspad. Sa filmom „Crni bombarder“ sam otišao na Festival u Los Anđeles, gde je nažalost bilo dosta mojih prijatelja koji su napustili Jugoslaviju zbog rata i ja sam ostao tamo to leto. Želeći da vidim da li eventualno da pokušavam da tamo nastavim svoj život. Posle prvog zanosa koji je trajao meseca dana, kada mi se činilo da je sve idealno i da samo mene čekaju, probao sam da se suočim sa tim šta me tamo čeka. Tamo sam već tada video da stroga podela posla ne postoji, tamo sam video da je čovek, da bi uspeo, spreman na ogromno odricanje, da mora da ima ideju vodilju i da mora sam da se organizuje kao čovek firma, čovek kompanija. Tamo vas posmatraju kao kompaniju, ne kao individuu. Morate da imate tim oko sebe, agenta, menadžera, pisca koji će za vas da piše, svoju produkcionu kuću. Te ‘93. godine, najgore od svih najgorih godina devedesetih, sam sebi rekao sam ako ostanem tamo moraću užasno mnogo da se mučim, da radim stvari koje do tada u životu nisam radio i teško da ću uspeti. A ako sve to budem spreman da radim u Beogradu kada se vratim, pa i da se ponižavam ne bih li izgurao svoje, ipak imam veće šanse da uspem. Tako sam uradio, vratio sam se, dao otkaz u svim predstavama u kojima sam tada igrao i zajedno sa Nikolom Kojom napravio produkciju i hit predstavu „Moja draga“. To je bio moj prvi produkcioni poduhvat. Iz te predstave, iz te naše kompanije je posle iznikao film „Lepa sela, lepo gore“.
To je drugi momenat kada sam ja raskrstio sa nečim što se zove klasična glumačka karijera. Da vam kažem to su isto odricanja. Jer vi kada se opredelite za takav put nećete nikada odigrati Hamleta. Nećete nikada igrati velike uloge klasičnog repertoara za koje ste se školovali na fakultetu a koje biste igrali da ste član nekog pozorišta, posebno ako imate dobre startne pozicije kao što sam ih ja imao. Ali imao sam svoj cilj, znao sam šta me zanima, a to je pre svega bio film i želja da sa ljudima koje cenim smišljam svoje projekte. Ne znam da li sam pogrešio. Ne znam šta bi bilo i da sam ostao u LA, iskreno ne verujem da bih mnogo toga napravio. U nekoj najsrećnijoj varijanti imao bih više para, ali ne verujem da bih napravio tako kvalitetne stvari kao ovde i koje su mene ispunjavale.
Kad si mlad
– Kad uđeš u starije godine možeš da radiš stvari koje ne korespondiraju sa vremenom, možeš sebe da častiš i da se baviš žanrom, da unutar profesije istražuješ. Ali u mladosti kada imaš najviše energije i kada imaš najviše prava da grešiš je šteta da to ne radiš, pa makar u nekim zrelijim godinama i digao ruke i rekao pa dobro dosta sam se zajebavao sa alternativom idem sada u mejnstrim. Ali, greota je da se to ne prođe. Potpuno shvatam glumce koji su zaljubljeni u svoj poziv i žele da u životu odigraju što više značajnih uloga, pa idu u klasičan repertoarski teatar. To je normalno i prirodno, ali sa moje tačke gledišta uvek su mi draži oni koji idu svojim putem, ili oni koji greše, udaraju glavom o zid, koji prate duh svog vremena, koji su buntovni, koji se ne mire sa zadatim okolnostima, jer je pitanje da li su baš zadate ili je neko samo tako smislio jer je tako lakše.
Bred Pit i Brstina
– Nažalost u Beogradu imamo uvek problem infrastrukture. Kada sam ja radio sa trupom “Pleksus Boris Piljnjak” bio je isti broj scena kao danas. Vi nemate slobodne scene. Da dođe sutra Bred Pit u Beograd i da hoće da radi predstavu, on bi morao da ide kod Brstine i Tamare Vučković da se dogovara gde da glumi. Nemate scenu u Beogradu koja služi za nezavisne projekte. Piter Bruk recimo da reši da radi u Beogradu neku predstavu – nema gde. Zato se izmišljaju ovi alternativni prostori. I pored svih problema ja mislim da je Beograd najbolji u regionu, najbuntovniji. Ali nikako da neki establišment prepozna potrebu za tim i da kaže: Ove tri scene služe za to i to, i ti projekti mogu da konkurišu u Gradskom sekretarijatu za kulturu. Stvarno ne znam zašto svaka predstava koju rade Beogradsko dramsko, Jugoslovensko dramsko ili Atelje mora da bude prepoznata kao značajna – ne mora. Može samo ona koja je stvarno značajna.
Beograd ipak nudi šansu
– Ceo život sam proveo u ovom gradu i ako neki grad pruža mogućnosti to je Beograd. Samo je pitanje hrabrosti i odlučnosti da se istraje. Beograd koliko god da se poseljačio poslednjih godina on i dalje ima jaku urbanu scenu, ima urbanu publiku. Možda je nje manje nego što je bilo ranije, ali je i dalje ima. Postoji potreba tih ljudi za nekim sadržajem. Samo je pitanje kako se organizovati i izaći na tržište. Mora da se skupi ekipa istomišljenika i mora da se rizikuje i da se bude spreman na neuspeh. U mojim godinama bi to možda sad bilo malo bizarno, ali kad imaš 25 godina – tad je momenat, jer obično ako tad ne uradiš nećeš uraditi nikad. Pa čak i ako su šanse 1:10 da će uspeti. Opet treba probati.
Plaćamo ceh individualizmu
– U našim školama umetničkim, pre svega na Fakultetu dramskih umetnosti, čini mi se još nije shvaćeno da se profesije spajaju. Da pisac ne može da bude samo pisac, nego da mora da zna mehanizme pravljenja filma ili serije. A ne on piše sitkom recimo, kao produkciono najlakšu formu a zanatski najzahtevniju, a da ne radi sa ekipom ljudi koji taj projekat treba da realizuje, podrazumevajući i glumce koji će sutra da izgovaraju taj tekst. Kod nas na školama to treba da se razvija. Pisac mora da savlada elemente režije, kao što i reditelj mora da savlada elemente pisanja. A svi treba da znaju kako se projekat realizuje. Dakle, mislim da bi posle druge godine kad se nauče osnove po odvojenim katedrama, trebalo da svi uče sve. Ja poslednjih desetak godina, baveći se kreiranjem projekata, sarađujem sa piscima, i verujte njih uglavnom ne interesuje kako će nešto da se ralizuje, kako da pri smišljanju scenarija određenu ideju lakše realizujete u okolnostima u kojima živite. Nego on napiše kako mu padne na pamet, onda reditelj mora da prilagođava sebi, onda dođe producent i kaže ne može, imaš 100 statista, ajde smisli mi tu scenu sa 10 statista. Tako ulaziš u kompromis. Od kao genijalne ideje pisca, koja u stvari uopšte nije genijalna, nego je improvizacija. Dakle, potrebno je da se formira ekipa. Ekipu je teško formirati jer su umetnici po difoltu sujetni ljudi.
Kod nas reditelji uglavnom pišu. Zašto? Zašto ti, prijatelju, pišeš kad ima pisaca koji znaju, koji su školovani. Zašto ne sedneš sa njima. To je mukotrpan posao. Sad radim seriju sa tri pisca i hoću da poludim. Samo oni i ja znamo kroz šta smo prošli i šta je sve izgovoreno. Možda će jednom da pišu o tome (smeh). Mi nikada nismo uspeli ono što Džon Hjuston opisuje u svojoj autobiografskoj knjizi pišući o zlatnom dobu Holivuda, kad kaže kako ide kroz „Paramaunt“ a u jednoj sobi sede četiri pisca i pišu „Malteškog sokola“, u drugoj nešto drugo. To je kod nas nemoguće. Mi smo mala sredina koja razvija individualizam. Kod nas je individualnost preteča i kraj svega. Mi plaćamo ceh tome.
Pitanje od milion dolara
– Kako da projekat bude samoodrživ. Kako da radite nešto što može da donese profit? Kod nas se 90 odsto opredeljuje za put koji glasi: Ja sam autor i ja ću napraviti nešto što će da zadivi ovaj svet. Svi prave filmove za Kan, Berlin… Ne znam nijedan film da nije planiran za Kan, a od srpskih filmova poslednjih 30 godina bio je samo Kusturica u Kanu. Postoji i jedan put da mlad čovek sa kolegama napravi svoju produkcionu kuću i krene da radi projekte. Hvala Bogu, Filmski centar je počeo da funkcioniše poslednje dve godine, vrlo često su konkursi. Dakle to bi bilo subvencinisano. A može da se napravi neka komercijalna, manja forma koja bi bila zanimljiva za neke manje televizije ili za internet. Pratite šta se dešava u svetu, koje su teme zanimljive i naravno tragate za formom koju produkciono možete da ispratite pošto ste mladi ljudi koji nemaju sredstava. Bitno je da radite kao kompanija. Kad radite kao kompanija morate da ostvarujete profit. Pre ili kasnije ćete se suočiti sa činjenicom da živite u korporativnom kapitalizmu. Još u korporativnom kapitalizmu na Balkanu. To je posebna dimenzija.
Nacionalna klasa
– Mogu da se naprave stvari koje ne moraju mnogo da koštaju. Ako ste mladi možete da se odreknete svojih honorara. Ja da sam mlad i da pravim svoju produkciju radio bih nešto poput filma “Nacionalna klasa”. Urbana priča, pametna, sa elementima komedije. I gledao bih da to bude eks-Ju prostor. To našem tržištu fali godinama. Obične, jednostavne, nepretenciozne priče. Ako je dobar tekst nema glumca koji neće pristati da igra. I za manju lovu. Ili nađete jednog glumca koji bi vam podigao rejting produkcije, a ovi ostali sačekaju… napravi se neka kombinacija. Daće vam neko kafić, neko gajbu, trošak za scenografiju nula. Sve ostalo je lično davanje i lični rizik. Dobar primer je “Mali Budo” kao film koji u startu nije imao nikakva sredstva. Oni su snimili 20 minuta i pustili producentima, distributerima njima se dopalo i dali su novac.
Krivi smo mi
– Ne ulaže se dovoljno u kulturu, možda se jedino u doba socijalizma ulagalo. Ali to nije pitanje države, nego nas. Gotovo na svim izborima su mitinzi političara vrveli od umetnika, i to uglavnom popularnih filmskih umetnika, a da se pritom filmska profesija, glumci pre svega, nije izborila za osnovna sindikalna prava. Od toga da ne naplaćujemo reprize, da nemamo definisano radno vreme, beneficiran radni staž i sve ostalo što glumcu pripada. A uzmite samo poslednje izbore i koliko je bilo glumaca na raznim političkim binama. Ponavljam glumci, reditelji, filmski profesionalci se nisu izborili za svoja osnovna prava, pa i to da se više ulaže u kulturu kroz određene mehanizme koje je svet već izmislio poput uzimanja procenata od igara na sreću, pa mobilni operateri, televizije niko ne odvaja jedan procenat za igrane projekte, a svi žive od toga. Takvi zakonski modeli postoje svuda u svetu, postoje i u Hrvatskoj i u Makedoniji… Mi nismo dovoljno jedinstveni, ne udružujemo se profesionalno nego eto tako, ideološki se svrstavamo, što je isto u redu, ljudi imaju pravo da se politički angažuju… Jako smo malo uradili za našu profesiju od 1990. godine kada se raspao sistem koji je to uređivao na drugi način.
Greške u poznim godinama
– Ja sam upravo na ivici da napravim najveću grešku u svom životu. Sada ako pogrešim imaću problem sam sa sobom, reći ću sebi pa dobro, budalo jedna, šta si naučio za ovih 30 godina. Ja ću sebi teže da oprostim. A kad si mlad nećeš sebi mnogo zamerati, napićeš se, naduvaćeš se i ići ćeš dalje. Godine nose 100 problema, jedna od osnovnih je što sebi mnogo toga zameraš. Vidiš koliko imaš godina, a ništa nisi naučio. S godinama, ti imaš i odgovornost i prema svojoj porodici, i sem ako nisi sebični skot, nisi vlasnik svog života 100 odsto. Ne možeš da eksperimentišeš kao kad si mlad. I to su kompromisi koji su neophodni. Inače, upravo sad završavam jedan projekat (TV serija “Senke nad Balkanom” prim. aut.) i možda sam korak do nečega najboljeg što sam uradio, a možda svoje najveće greške. U svakom smislu, i produkcionom i kreativnom. (Krstarica)
