Указује на ово извршна директорица Удружења за заштиту потрошача “Дон” из Приједора Муриса Марић упоређујући животне трошкове, односно потрошњу једног просјечног европског домаћинства и нашег.

– Код нас једна породица мјесечно за храну издвоји више од 40 одсто свог кућног буџета, а отприлике исто толико и за плаћање режија, односно комуналних ставки као што су гријање, струја и вода. Ту, наравно, улазе и трошкови превоза. Значи, више од 80 одсто, ако не и више, оде само на ове двије животне ставке. Шта онда људима може остати за остале потребе!? Па готово ништа, тако да куповина одјеће и обуће постаје готово немогућа и не планира се на мјесечном нивоу, баш као и одлазак у биоскоп или позориште. То веома мали број људи у данашњим околностима може себи приуштити – истакла је Марићева за “Глас Српске”.

Упоређујући ово са подацима које је објавио Евростат, одмах је видљиво много великих процентуалних одступања. Примјера ради, једно просјечно европско домаћинство највише новца мјесечно потроши на становање, воду, струју и гас – 32,7 одсто, а затим слиједе храна и безалкохолна пића – 17,1 одсто и транспорт – 10,8 одсто. Остатак оде на рекреацију и културу (6,7), намјештај и опрему за домаћинство (4,9), ресторане и хотеле (4,8) и одјећу и обућу (4,0 одсто). Иначе, највећи удјели издатака за храну и безалкохолна пића забиљежени су у Румунији и то 24,8 одсто, Литванији 20,4, Бугарској 20,1, Естонији 19,9, Пољској и Словачкој (19,6). Најнижи су били у Ирској – 8,3 одсто, Луксембургу 9, Аустрији 10,9, Данској и Њемачкој по 11,8 одсто.

Чињеницу да овдашња породица, процентуално гледајући, чак два и по пута више новца из кућног буџета потроши за храну од просјечне европске, Марићева објашњава великом разликом у платама. Према њеним ријечима, то се одмах може видјети уколико упоредимо висину минималне плате на просторима Европске уније, која износи око 1.300 евра, а у Републици Српској 350.

– Та велика разлика евидентна је и код просјечних примања. Све то доводи до тога да трошкови исхране код нас постану приоритет број један, док је у развијенијим земљама удио ових трошкова знатно нижи, јер су и плате много веће. Такође, не треба заборавити да код њих постоје и многобројне марже, којима се ограничава велики раст цијена хране. Имају и многобојне акције и попусте, када већина грађана врло често купује у већим количинама. Има тога и код нас, али овдашњи људи још немају ту врсту потрошачке навике – каже Марићева.

Слично мишљење дијели и економски аналитичар Зоран Павловић наводећи како сигурно не треба заобићи ни чињеницу да је у Републици Српској, али и БиХ, просјечна плата 2000. године износила око 500 марака, колико и потрошачка корпа.

– Данас је просјечна плата око 1.200 марака, али је вриједност ове корпе око 2.400 марака. То значи да су сви грађани БиХ у овом периоду направили један корак уназад када је у питању животни стандард. Када се погледа учешће хране у свакодневним трошковима, које је изузетно високо, онда чуди да власти нису до сада ништа урадиле да то промијене, да се, рецимо, бар смањи стопа ПДВ-а на основне животне намирнице или укину акцизе. Било шта – поручио је Павловић.

Корпа

Према подацима Савеза синдиката, потрошачка корпа у Српској је у фебруару ове године износила чак 2.430 марака, два пута више од просјечне плате. И из њихових података је видљиво да трошкови за храну представљају највећи мјесечни издатак садржан у овој потрошачкој корпи – 1.082 марке (44,68 одсто).

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.