Zbog nemogućnosti pronalaska bilo kakvog posla za koji bi bili plaćeni, građani Srpske često su prisiljeni da rade samo za hranu.
Ovde nije riječ samo o nezaposlenima, nego i o penzionerima koji pod stare dane moraju da obavljaju teške fizičke poslove, bukvalno da bi se prehranili.
Marko V. (57) iz okoline Banjaluke kaže da nije imao izbora, nego da se prihvati posla pomoćnog radnika na jednom imanju, samo za hranu.
– Dugo sam pokušavao da nađem bilo kakav posao, ali bezuspješno. Ponekad mi se znalo posrećiti da zaradim koju dnevnicu, ali je i toga bilo sve manje, pa ponekad bukvalno nisam imao da jedem. Gazda, kojeg znam odranije, bavi se stočarstvom i zemljoradnjom.
Ponudio sam se da mu pomažem, ali je rekao da mi ne može platiti, jer i on jedva sastavlja kraj s krajem. Rekao sam da mi je trenutno najvažnije da imam šta da jedem, pa je pristao. Dobro se slažemo, a pošli mjesec mi je dao i nešto para, kako u šali kaže – za džeparac.
Naravno da su pare bitne, ali kad već ne možeš da dođeš do nekog plaćenog posla, najvažnije je obezbediti hranu – kaže sagovornik “EuroBlica”.
Da je sve više onih koji su samo na korak od gladi potvrđuju i sve češći oglasi na internet oglašivačima u kojima ljudi, bez obzira na obrazovanje, grčevito traže bilo kakav posao.
Dotjerani do same ivice siromaštva, više im nije važno kojih će se poslova prihvatiti, nego to da zarade koju marku i prežive, makar od danas do sutra.
Nezaposlenima kojima ni to ne pođe za rukom, ne ostaje ništa drugo nego da uz ono „bilo kakav posao“ dodaju da su spremni da rade samo za hranu, i dalje ne postavljajući pitanje koje bi njihove dužnosti bile, koliko bi sati radili, da li je posao vezan za selo ili za grad.
U udruženjima nezaposlenih ističu da je ovo posljedica činjenice da dolaze sve teža vremena, odnosno da ljudi teško dolaze do bilo kakvog posla.
– Mnogi su gladni, zbog čega su su spremni da rade i bez plate, samo da se prehrane. U današnje vrijeme bitno je da se preživi, pa makar to podrazumjevalo rad za komad hljeba. Ljudi se na sve moguće načine dovijavaju da prežive, a plašim se da će biti sve teže – kaže predsjednik banjalučkog Udruženja nezaposlenih Slavko Čamber.
Iz udruženja penzionera poručuju da su i mnogi članovi ove populacije gladni. Dodaju da ni oni nemaju izbora nego da se, u sedmoj ili osmoj deceniji, prihvate poslova koji će im, ako ništa drugo, obezbjediti bar dva obroka dnevno.
Penzioneri koji primaju 170 ili 200 KM, a nemaju djecu koja bi im pomogla, nema drugog izlaza nego da zasuču rukave. Najčešće rade u magacinima i skladištima, te kao čuvari.
Međutim, nisu retki ni oni koji, uprkos narušenom zdravlju, obavljaju teške fizičke poslove, samo da bi obezbjedili dva obroka. U zamjenu za hranu, cijepaju drva i kopaju tuđe bašte, srećni što im se i za to pružila prilika. Njima je najvažnije da utole glad, za ostalo manje-više – kaže član Udruženja penzionera Banjaluka Nenad Ratković.
U Pokretu potrošača RS kažu da su za mnoge siromahe spas javne kuhinje čiji su kapaciteti, međutim, ograničeni.
– Njihovi korisnici mogu da računaju na jedan zagarantovan obrok dnevno, što je za mnoge spas. U RS u zoni siromaštva je polovina stanovništva, među kojima su nezaposleni, oko 70 odsto penzionera, višečlane porodice koje malo zarađuju. Zato ne čudi što su ljudi spremni da rade samo za hranu, jer samo tako mogu da prežive – kaže predsjednik ovog pokreta Dragutin Bošković.
(EuroBlic)
