Uvek sam u onome što ću ili što neću napisati. Ali, dobro, neki okvirni pogled na napisane knjige govori mi da nisam uzalud protraćio svoje vreme. Književnost je za mene “neizgubljeno vreme”, vid izricanja i čuvanja onog najboljeg što možemo reći o svetu, o drugima, o sebi
Rekao je to za “Glas Srpske”, književnik, književni kritičar, profesor i prevodilac Mihajlo Pantić, kojem je nedavno uručena nagrada “Kočićeva knjiga” za cjelokupno djelo i koji iza sebe ima stotine djela, zbirki kratih priča, kritika, ogleda, prevoda i studija.
– Čitaoci su posebna priča. Posle svega, sebe i dalje doživljavam kao čitaoca. Pisanje je otuda posledična radnja, pisao sam zato što sam čitao i ne prestajem da to činim. A kad mi neko dojavi da je pročitao ono što sam napisao, to uzimam kao znak potvrde da nisam pogrešio, da je moje uporno plivanje uz maticu imalo i razloga i smisla – dodaje Pantić.
GLAS: Kada se osvrnete na književni, kritičarski i profesorski rad, na napisane priče, eseje, kritike… Kako biste opisali Vašu posvećenost u svim tim poljima? I šta Vam je najzanimljiviji dio u svemu tome?
PANTIĆ: Svakako neprestana promena. Mogućnost da svaki put, svakom novom rečenicom, tekstom ili knjigom osmotrim život kao takav. I da uočim i, onoliko koliko mi je dato, razumem sve što nam on donosi: zbivanja, iskušenja, razočaranja, tragizam, traume, radosti, euforije… Sa ljubavlju na povlašćenom, prioritetnom mestu. Sve pobrojano čini nas onakvim kakvi smo bili i kakvi jesmo, ali samo nas ljubav osmišljava i drži na okupu. Rečju, čini nas vrednim življenja. Ljubav u svim pojavnim oblicima, ljubav kao protivteža strahu svih strahova. Književnost unapređuje našu sposobnost da razlikujemo, da nešto prihvatimo, osporimo ili odbacimo, da držimo budnim sopstvenu svest. I posledično tome, sopstvenu savest, da shvatimo da nismo jedini na ovom svetu ili kako bi rekao Tin Ujević: “Ne boj se, nisi sam! Ima i drugih nego ti.” Ali, i odmah potom: “Ne gordi se! Tvoje misli nisu samo tvoje! One u drugima žive.” To je, za mene, savršena, poetska definicija onoga što i sam posle toliko godina bavljenja književnošću mogu reći.
GLAS: Da li kritika danas radi ono što treba da radi? Koliko je izražena, cijenjena i vjerodostojna?
PANTIĆ: Nešto se tu korenski promenilo. Kritika danas ili postoji u specijalističkim akademskim krugovima ili se preobrazila u govor reklame, saglasno tržišnim zakonitostima koji su zavladali i svetom umetnosti. Uticaj književne periodike jeste nejak, kultura je u javnom govoru izjednačena sa zabavom. Ali to što se rad kritičkog duha uglavnom ne vidi, ne znači da je prestao da postoji ili da je manje važan. Naprotiv, bez kritičkog stava koji u sebi neguje svaki posvećeni čitalac prestali bismo da uočavamo vrednosti, a tada bi sve postalo i isto i jednako nevažno.
GLAS: Često pominjemo hiperprodukciju u izdavaštvu. Da li je pozitivno što su danas mogućnosti za objavljivanje u stvari tako velike ili na tom polju treba nešto promijeniti?
PANTIĆ: Hiperprodukcija i grafomanija obeležavaju naše doba. Prosvećenost stanovništva stostruko je veća u odnosu na vreme od pre jednog ili dva veka. Misleći čovek ima prirodnu potrebu da se izrazi, što je nužan, ali ne i dovoljan uslov da nečije reči postanu književnost. Tehnologija je ubrzala sam proces pisanja, olakšan je rad na tekstu, informacije su lako i brzo dostupne, samo znanje postalo je roba, štampa je pojeftinila zahvaljujući unapređenju i porastu te industrije. I, što je ključno, izmenjen je način oglašavanja napisanog. Dovoljan je internet, tekst se postavlja na njega bez prethodnog uredničkog, recenzentskog, lektorskog rada. I već će neko to čitati. Ili neće, manje je važno. Važno je da je nešto napisano, a sudbina mu je nepredvidljiva. Promene koje pominjete nisu moguće, jer je posredi huk znakova našeg vremena, inercija života o kakvom pre trideset godina jedva da smo mogli sanjati.
GLAS: Uprkos tome što postoji mnoštvo načina za širenje pisane riječi, koliki je njen uticaj? Šta je književnost danas i kakav je čitalac ovog doba?
PANTIĆ: Književnost u našem dobu više nije reprezentativna simbolička forma. Ili, ako jeste, to je samo u tragovima i u manjem delu populacije. Mi živimo ekransku kulturu, kulturu brzine, postali smo vizuelne analfabete, govor slike odneo je potpunu prevagu. Saberite samo koliko sati dnevno provedemo pred kompjuterom, telefonom, televizorom, gde bi nam bio kraj da samo deo tih minuta koncentrisano čitamo. Ali književnost zahteva posvećeno vreme, a ko danas ima vremena, život nas prestiže stalno novim izazovima i poslovima. No, da ne verujem da je uprkos svemu pobrojanom književnost i dalje važna odavno bih promenio profesiju. Ona nas na početku početka ili na kraju krajeva približava sebi. Dovoljno je i toliko, bilo bi pretenciozno zahtevati više.
GLAS: Knjiga priča “Nijedna od sedam” jedno je od Vaših najnovijih djela koje, između ostalog, prikazuje svakodnevicu, život sa svime što jeste i umnogome o ljubavi i njenim vrstama. Kako je nastajalo jedno takvo djelo i koliko su priče junaka u stvari priče koje živimo u realnosti?
PANTIĆ: Prvi impuls u mom slučaju nije racionalnog porekla. Drugim rečima, retko kada odrešito kažem sebi da ću o nečemu napisati knjigu, takva ideja se lagano kristalizuje. To, naravno, ne znači da se priča napiše sama, naprotiv, ali akumulacija je vrlo duga, ponekad traje decenijama. Misao o tome kako i šta pisati ponekad “padne s neba” ili izroni iz verbalizovane intuicije, a ponekad ima i opsesivan oblik. I kada se konačno bezglasno dogovorim sa sobom o čemu želim da pišem, kad mi intuicija to najavi ili nametne pisanje postaje sušta radost. Priče su uvek u nekoj vezi sa realnim životom, jer nemaju odakle drugo da nastanu. Ipak, jednom stvorene one se ne odnose samo na konkretan povod koji i sam često zaboravim, a čitaoci ionako nemaju nikakvo znanje o tome, jer priča iako je iznikla u stvarnom svetu zasniva svet za sebe. Ne znamo ništa ni o piscu niti čime je podstaknuta, ali uprkos tome doživljavamo je kao potvrdu i dokaz i našeg postojanja. Tako sam i u knjizi “Nijedna od sedam” govorio o ljudima iz gradske svakodnevice, kakav sam i sam, ali u nešto većoj meri nego ranije i o autsajderima, o ljudima koji žive ne pitajući se o tome, već jednostavno – žive.
GLAS: Da li je stvarnost uvijek gora od svake fikcije?
PANTIĆ: Zavisi o kojoj stvarnosti i o kakvoj fikciji govorimo. Jezik je čudesan medij, on pamti i ono o što nam dok pišemo nije na pameti. Ali upravo takva, suštinska značenja u čitanju često izranjaju na površinu pa onda u priči, koja samo naizgled ne govori o nama, vidimo sebe i našu stvarnost, iako je tekst koji čitamo ponekad nastao pre više stotina godina. Pisce doživljavamo i kao proroke, utopiste, mudrace, cinike, agigatore, prosvetitelje, rušitelje… iako im dok su pisali to možda i nije padalo na pamet. A zašto je tako, odgovor nije posebno težak – zato što su čitaoci mera književnosti, oni aktiviraju značenja teksta. I ta igra između fikcije i stvarnosti ne prestaje, nema tu jasnih, a nekmoli čvrstih granica. Evo sjajnog primera: Danteovo ustrojstvo pakla izvršilo je toliko snažan uticaj na kasnije shvatanje donjeg sveta da su sva njegova prethodna zamišljanja potisnuta i izbeljena u kolektivnoj memoriji ili predstavama. Fikcija je, dakle, postala stvarnost. A kako stvarnost postaje fikcija imamo pregršt svakidašnjih primera, književnost ne radi ništa drugo nego fikcionalizuje stvarnost.
Razgovori
GLAS: U djelu “Beskonačni razgovori” prikupljeni su Vaši razgovori u rasponu od skoro četrdeset godina. Kakva sjećanja Vas vežu za neki od prvih dijaloga i koliko je u stvari značajno na takav način biti svjedok vremena i trenutka?
PANTIĆ: Iz tih razgovora vidim da sam od mladih dana uglavnom mislio i živeo književnost, što je za mene bio sasvim prikladan način da bolje razumem pa i podnesem pritisak vremena, koji je u velikoj meri oblikovao naše živote. Književnost, pritom, nije nikakav azil, nikakvo bekstvo od stvarnosti i traumatične istorije, nego je, uveren sam, superioran model dubljeg razumevanja sveta koji nam se bez umetnosti čini sasvim neprozirnim. Ali, kad čitamo Šekspira, Dostojevskog, Čehova, Gogolja, Tomasa Mana, Kafku, Andrića ili velike pesnike… vidimo, na sreću, da baš i nije tako. Književnost nas i osmislotvoruje i iskupljuje.
Izvor:GLAS SRPSKE
