Više od 200 stručnjaka, koji su se školovali na evropskim i svjetskim univerzitetima, vratili su se u Srpsku, ali nisu svi dočekani raširenih ruku. Oni govore dva ili tri svjetska jezika, a znanja i zvanja su stekli u žestokoj međunarodnoj konkurenciji.
Dok mladi bježe iz RS, oni su se vratili sa internacionalnim diplomama, neki od njih i kao doktori nauka. Mogli bi biti motor razvoja RS, ali taj potencijal nije dovoljno iskorišten. Mnogo toga im ne ide na ruku: od administratvinih barijera, do teškoća u zapošljavanju.
– Mi želimo da živimo u RS i ovde odgajamo svoju djecu. Mnogo je veći izazov doprineti napretku svoje zemlje, nego uživati u blagodetima finansijske sigurnosti u inostranstvu – kaže dr Suzana Gotovac Atlagić, koja je doktorirala u Japanu, u oblasti nano tehnologija.
Danas predaje na Prirodno matematičkom fakultetu u Banjaluci, ali prvi povratnički koraci ni njoj nisu bili laki. Tako je 2007. diplomu nosrifikovala u Tuzli, jer u RS to nije mogla.
– Republika Srpska mjesecima nije imala zakon o visokom obrazovanju, a meni nije bilo do čekanja – kaže Suzana, ali dodaje da je u ovoj oblasti situacija danas mnogo bolja.
Mnogo je teže izboriti se za posao. Da internacionalni doktorat ne garantuje odgovarajuće radno mjesto u RS, pokazuje i primer dr Maje Stanisavljević, koja je nedavno na Međunarodnom ekonomskom forumu u Sankt Peterburgu, dobila nagradu UNESCO u oblasti „zelene hemije“.
Ova perspektivna naučnica, koja je doktorirala u Češkoj, nema stalno zaposlenje. Angažovana je na banjalučkom PMF, ali kroz projekte.
Stipendija od 30.000 dolara, koju je osvojila u Sankt Peterburgu, garantuje joj godinu dana istraživanja, za dalju karijeru tek treba da se izbori.
Još je interesantnije iskustvo mlade ekonomistkinje, koja je magistrirala na jednom univerzitetu u EU.
Po povratku u RS u jednoj trgovačkoj komapniji su joj ponudili posao u magacinu, za koji je dovoljna srednja škola, ali pod uslovom da tokom probnog rada „pokaže šta zna“.
– Nažalost, i pored visokih kvalifikacija, povratnicima nije lako izboriti se za posao. Ponekad se javlja i zavist i strah od konkurencije, jer neretko oni imaju više kompetencije od rukovodilaca koji treba da ih zaposle. Mladi ljudi koji su se na inostranim univerzitetima školovali od šest mjeseci do nekoliko godina, u RS na posao čekaju od sedam do 14 mjeseci, a neki od njih su pokrenuli svoj biznis – kaže dr Suzana Gotovac Atlagić.
Nije sve tako crno
Da ima i pozitivnih primjera, koji mogu podstaći internacionalne akademce da se vrate u RS, svjedoči dr Verica Pavlić, doktorka stomatoloških nauka i majka troje djece, koja se 2015. vratila iz Japana.
Danas je docentkinja na banjalučkom Medicinskom fakultetu, a zaposlena je u Zavodu za stomatologiju. Tvrdi da je povratak u domovinu bio izazov, ali da je zadovoljna.
– Iako je vrlo teško baviti se ozbiljnim naučnim radom u Banjaluci, jer su svi pokušaji pionirski, zadovoljstvo je raditi sa studentima i motivisati ih za nauku i istraživački rad – kaže ona.
U posljednjih godinu dana u RS se iz inostranstva vratilo i petoro stipendista Fonda „Dr Milan Jelić“: jedan doktor nauka i četvoro sa master diplomom, i svi su, tvrde u Fondu, dobili odgovarajući posao.
Istina, to i nije baš impresivan podatak, ako se uzme u obzir da je, preko ovog fonda, RS stipendirala 124 studenta u inostranstvu.
Grupa za pozitivni pritisak
Uskoro će biti osnvano udruženje akademaca iz RS, koji su se školovali u inostranstvu. Osnivači kažu da će to biti servis za podršku mladim stručnjacima, koji se vraćaju u domovinu, ali i „grupa za pozitivni pritisak“.
– Važna je promocija njihovih potencijala i dostignuća, koja u kombinaciji sa dostignućima kolega koji nisu bili u inostranstvu, ali su u težim uslovima ovde uradili zanimljiva istraživanja, može biti odlična energija za napredak nauke, obrazovanja, privrede i društva u cjelini – kaže dr Suzana Gotovac Altagić.
(EuroBlic)
